Osnivanje Novosadskog pozorišta - Újvidéki Színház prethodila je bezbroj puta obnovljena ili u suštini - više od deset godina stalno prisutna rasprava. Naime, u Vojvodini je postojalo samo jedno - Subotičko narodno pozorište, koje je davalo predstave (i) na mađarskom jeziku i ono je svoj repertoar i programski profil prilagođavalo potrebama i tradiciji grada domaćina i misiji, koja mu je bila dodeljena: gostovanjima po gradovima, selima i naseljima Vojvodine gde postoji mađarski živalj.

Novosadski teatar je trebalo da naraslim intelektualnim potrebama dâ savremeni scenski odgovor, ali ne u smislu oponenta, već u duhu nadgradnje u ovom, inače, među vojvođanskim Mađarima veoma popularnom i uvažavanom delu stvaralaštva. Novi Sad je postao univerzitetski grad, centar niza prvorazrednih kulturnih, informativnih i drugih delatnosti, s brojnom humantitarnom i tehničkom inteligencijom, grad Sterijinog pozorja, dakle mesto gde se prirodno stvorila potreba za avangardnim scenskim doživljajem i na mađarskom jeziku što se - konačno i realizovalo osnivanjem ovog Pozorišta 1974. godine, koje je bez svog sedišta, glumaca, tehnike, ali sa požrtvovanjem svih učesnika, pre svega prvog upravnika Ištvana P. Nemeta - odigralo svoju prvu predstavu. Bila je to drama Ištvana Erkenja: Mačja igra u režiji mladog Tibora Vajde, apsolventa FDU u Beogradu, 27. januara 1974. godine. Već trećeg februara diže se zavesa nove premijere: Plej Strindberg u režiji Radoslava Dorića. Ta predstava je imala frenetičan uspeh i uvela je Novosadsko pozorište - Újvidéki Színház u središte pažnje publike i kritike - gde je ono i ostalo sve do 1990. godine. Oscilacije su, naravno postojale, ali više u smislu broja premijera (od 3 do 9 u sezoni), s tim što je ovaj teatar polako stvarao svoj ansambl, a 1985. godine dobija i svoju adresu, gde se i sada nalazi.

Slika jedne predstave iz Novosadskog pozorišta - Újvidéki szinház

S početka igraju se avangardne drame, ali se polako širi dramsko-dramaturški luk repertoara, a kad Subotičko narodno pozorište temeljno menja svoj izraz, odnos prema gradu, publici i obavezama - Novosadsko pozorište - Újvidéki Színház delom preuzima misiju održavanja Talijinog duha i na "terenu", pa tako - u određenom smislu reducira svoj primordijalni karakter: igra samo jednu do dve avangardne predstave u sezoni.
Ovo pozorište nikada nije imalo stalnog reditelja, ali je bilo uvek otvoreno pred najeminentnijim majstorima režije koji su s radošću i s novim idejama bogatili sezonu za sezonom i na taj način dali im i jasan karakter. To su bili: Radoslav Dorić, Ljubomir Draškić, Đerđ Harag, Laslo Babarci, Ljubiša Georgijevski, Vladimir Milčin, Gabor Tompa, Atila Vidnjanski, ali i sasvim mladi, neki i sa diplomskim predstavama: Robert Bambah, Gabor Pinter, Ljuboslav Majera, Slobodan Mojak, Đerđ Hernjak, itd. Naravno, život pozorišta je nalik životu čoveka, radi se o specifičnom "živom biću", i, razume se, postoje i promašaji, loši - ili slabiji periodi, ali ukupni učinak ipak se meri frekventnim proverenim uspesima, a u slučaju ovog pozorišta su to predstave: Plej Strindberg, Muke gospodina Mokinpota, Ko se boji Virdžinije Vulf?, Igra u dvorcu, Višnjik, Čekajući Godoa, Ujka Vanja, Tango, Slatka Ana, Autobuska stanica, Kuća na granici, Totovi, Klaonica, Ljiljan, Vojcek, Škola za žene, Aveti, Cvetna nedelja jednog džambasa, Amfitrion, Policajci i predstava naših dana: Stvaraoci zvezda. Ovo pozorište ima glumački ansambl od 18 članova i direktora Šandora Lasla.

Priznanja i nagrade:

Pro Cultura Hungarica plaketa - Arpad Farago, 1993.
- Eržebet-nagrada - Ibi Rimhanji, 1993, Atila Mađar, 1993.
Sarajevski festival malih i eksperimentalnih scena
- Nagrada za najbolju žensku ulogu: Ibi Romhanji, 1974.
- Nagrada za najbolju mušku ulogu: Đerđ Feješ, 1975.
- Pohvalnica: Đerđ Feješ i Janoš Nađgelert, 1974.
Festival kamernih scena u Gorici
- Nagrada za glumačko ostvarenje: Laslo Pataki, 1982.
Savez dramskih umetnika Srbije
- Nagrade za glumačko ostvarenje: Katalin Ladik i Jene Ferenci, 1979.; Ibi Romhanji, Ištvan Bičkei, Lajoš Šoltiš, Stevan Šalajić, 1980.; Hajnalka F. Varadi, 1982.
Susret vojvođanskih pozorišta
Nagrada za najbolju predstavu u celini:
Mrožek: Tango, 1982; Čehov: Ujka Vanja, 1983; Vitkijevič: U malom dvorcu, 1985; Mrožek; Kuća na granici, 1986; Bihner: Vojcek, 1991; Starmejkers (Maćaš Varkonji, Tibor Mikloš, režija: Viktor Nađ), 1998; Šest lica traže pisca L. Pirandela, 1999; Košmar I. Erkenj u režiji L. Šandora, 2000; Samoubica u režiji Nađ Viktora, 2001.
Nagrada za režiju:
Ištvan Sabo, ml. (Beket: Čekajući Godoa), 1981.; Ljubomir Draškić (Mrožek: Tango), 1982.; Đerđ Harag (Čehov: Ujka Vanja), 1983.; Đerđ Hernjak (Vitkijevič: U malom dvorcu), 1985.; Milan Belegišanin (Mrožek: Kuća na granici), 1986.

Nagrada za najbolju scenografiju: Boris Maksimović (Mrožek: Kuća na granici). 1986.
Nagrada za najbolju kostimografiju: Anamarija Mihajlović (Vitkievič: U malom dvorcu), 1985; Laslo Šandor za predstavu Košmar, 2000,
Nagrade za glumačko ostvarenje:
Julia N. Kiš, 1974; Ibi Romhanji, Đerđ Feješ, Janoš Nađgelert, 1975; Hajnalka Varadi, Julia N. Kiš, Janoš Nađgelert, Karolj Fišer, 1976; Hajnalka Varadi, Karolj Fišer, Đerđ Feješ, 1977; Đerđ Feješ, Katalin
Ladik, Lajoš Šoltiš, 1978; Viktorija Bajza, 1979; Ibi Romhanji, Ištvan Bičkei, Lajoš Šoltiš, 1978; Viktorija Bajza, 1979; Ibi Romhanji, Ištvan Bičkei, Lajoš Šoltiš, 1980; Ištvan Bičkei, Lajoš Šoltiš, Matija Pašti, 1981; Đerđ Feješ, Julija N. Kiš, 1982; Lajoš Šoltiš, Žuža Daroci, Ištvan Bičkei, Hajnalka F. Varadi, 1983; Ibi Romhanji, Eleonora Revid, Stevan Šalajić, 1984. Lajoš Šoltiš, Valerija Kerekeš, Gabrijela Banka, Eleonora Revid, 1985; Ferenc Arok, 1986; Eleonora Revid, 1987; Valentin Vencel, 1988; Ištvan Bičkei, Valentin Vencel, 1989. Eleonora Revid Silađi, Ištvan Bičkei, 1990; Edita Farago, 1991; Ibi Romhanji, 1992; Atila Mađar (u predstavi Bogalj),
Atila Mađar - Nagrada uredništva Dnevnika za izuzetnu glumačku kreaciju u predstavi Bogalj, 1993; Zoltan Mezei (u predstavi Mrožeka: Karlo), 1994.; Sorčik Kriste, Černika Arpada i Nađpal Gabora, 1999.; Nađpal Gaboru i Balaž Aronu u predstavi Košmar, 2000., (Šest lnca traže pioca); Mađar Atila (Samoubica), 2001.

FESTIVAL "LjUBIŠA JOVANOVIĆ"
Nagrada za glumačko ostvarenje: Tibor Sloboda u predstavi Starmejkers, 1998.
U prostorijama našeg teatra 1999. odvijao se 49. susret profesionalnih pozorišta Vojvodine. Punih 14 dana su se smenjivala sva pozorišta iz cele Vojvodine.
S predstavom Medejino ogledalo smo učestvovali u zvaničnoj konkurenciji festivala u Zemunu. Kritike o ovoj predstavi su izuzetno pozitivne.
Nakon sedam godina neučestvovanja, ponovo na sceni Sterijino pozorje učestvovali smo s predstavom Pripitomljavanje po tekstovima Siveri Janoša u režiji Mezei Kinge, s kojom smo postigli sledeće nagrade:

- Nagrada Mezei Silardu za muziku u predstavi; Nagrada za scenski pokret glumcima Nađpal Gabor i Sorčik Krista.
U toku meseca maja i juna 2000. godine, izuzetna aktivnost pozorišta se nastavlja gostovanjima u inostranstvu i to: Međunarodni festival mladih glumaca u Budimpešti od 14. do 22. maja 2000. gde učestvujemo sa tri predstave Kraj hiljadite partije, Sluškinje i Medejino ogledalo. S predstavom Šest lica traže pisca gostovali smo na XII festivalu profesionalnih pozorišta van granica Mađarske u Kišvardi (26. maj - 4. jun 2000), gde smo postigli sledeće nagrade: Prva nagrada za najbolju predstavu u celini; za najbolje glumačko ostvarenje glumcima Balaž Aronu i Nađpal Gaboru; za najbolje umetničko ostvarenje pripalo je Laslu Šandoru, nagrada je dodeljena od strane gradonačepnika grada Kišvarde.
U periodu od 18. juna 2000. gostovali smo na Festivalu mađarskih pozorišta u Miškolcu s predstavom Šest pica traže pisca 2001. godine, gde smo osvojili Nagradu festivala.
Pozorište je učestvovalo na BITEF-teatru u Beogradu s pozorišnom predstavom Medejino ogledalo.
Predstava Pac dobila je glavnu festivalsku nagradu na 14. festivalu u gradu Kišvardi (Mađarska).